Čudesna igra balet

Danas, kada je sve racionalizovano i svedeno samo na okvire “društveno prihvatljivog” i normalnog i kada se maltene sve vrti oko novca i njegove količine, teško je biti umetnik i živeti umetnost. Od umetnosti se nikada i nije moglo živeti, a to dokazuju i mnogi koji su tek posthumno stekli priznanja i bogatstvo. “Budi ti slavan posle smrti” … kaže Katarina Radivojević u jednoj našoj TV sapunici svom ocu Ljubiši Samardžiću koji je teši nakon neuspeha i ne-prihvatanja njenog dela, od strane sredine. Koliko god je smešna, toliko je surovo je tačna i tužna…

Nisam oduvek volela balet. Balet se ne može voleti tek tako, ljubav prema ovoj vrsti umetničkog izražaja se rađa i neguje. Kada sam pre nekoliko godina prvi put pogledala baletsku predstavu nije mi trebalo mnogo vremena da dođem do zaključka da pred sobom gledam vrhunac, esenciju onoga što ljudi nazivaju umetnošću i doživljaj koji se rečima teško može opisati. Iako sam tad bila praktično derle, čiji se krug interesovanja do tada svodio na neke sitne, trivijalne stvarčice (kojih se ni danas ne odričem), doživljaj baleta u svom punom sjaju me je potpuno opčinio i naterao da ga obožavam.

Dugo sam razmišljala šta je to što balet čini tako savršenim i u čemu je ta magija koja se oseća već prilikom prvog susreta sa njim. Sve je na prvi pogled lako objašnjivo. Prekrasne haljinice balerina (o kojima svaka devojčica mašta), savršeni, graciozni pokreti koji ističu lepotu ljudskog tela, fascinantna muzika, glamurozni teatar… mogla bih još nabrajati, ali… Ono što vas preplavi nekom čudnom emocijom, ono što vas ispuni celog i učini da ne trepćete dok gledate, slušate, osećate… Šta je to?

Onda je došao dan kada više i nije bilo potrebe da razmišljam. Ništa ne može biti veće i jače od toga kada umetnik izgara za svoju umetnost i kada bez obzira na sve, apsolutno sve, sve podređuje tome da njegova umetnost živi. Strahoviti treninzi i vežbe koje svakodnevno, višesatno praktikuju ti ljudi (baletski umetnici), izuzetno teški pokreti koje je nekada nemoguće izvesti ukoliko niste natprirodan talenat, odricanje od svega što je običnom čoveku navika i potreba, potpuno posvećivanje i fizičkog i duhovnog tome da budete najbolji, da zaigrate na “daskama koje život znače”. Svojim očima sam videla padanje balerina iza scene od prenapornih pokreta, dok bi na sceni izgledale kao da su rođene da tako igraju, lake kao prolećni povetarac. A iza kulisa se te iste balerine često suočavaju sa nesvesticama, grčevima u celom telu, krvavim baletankama…

Suze vam pođu na oči kada vidite prizor, ni malo glamurozan poput onog na sceni, ali opet tako savršen i neverovatan. Oni se na to i ne osvrću. Balet za njih znači - život. I ništa drugo ne može i ne sme biti prepreka. To je ta emocija koja vas preplavi kada gledate te ljude - vrhunske, najveće umetnike. Možda će neko reći da grešim, ali ja ih smatram najvećima. Ne toliko što balet smatram najlepšim vidom umetničkog izražavanja već zato što se do te lepote dolazi veoma teškim, mukotrpnim, za čoveka iscrpljujućim radom, a žrtva koju podnosi svaki baletski igrač bio on prvak ili član ansambla je nešto što može samo najveći…

Baletski igrači imaju benificirani radni staž, što znači da im je radni vek do odlaska u penziju puno manji od prosečnog radno sposobnog čoveka. Balerine aktivno mogu igrati tek nešto blizu dvadeset godina, mada je u praksi to mnogo manje, pa odlaze u penziju već oko tridesetpete godine života. Kod baletana radni vek je nešto duži, ali nedovoljno da bi se moglo reći da je dug. Ovaj podatak dovoljno govori o naporu kome se izlažu svi baletski igrači tokom svog radnog veka.

Baletski igrači su oduvek bili mizerno plaćeni, kao i svi umetnici u našoj zemlji doduše. Nikada se od novca zarađenog baletom nije moglo živeti životom kakvim zaslužuju. Najveće baletske zvezde su se borile za mesto gde će živeti, egzistenciju svoje porodice i svoj sopstveni život. Čak i u zlatna vremena beogradskog baleta, nikada se nije moglo govoriti o tome, da su baletski igrači plaćeni poput zvezda, čak ni solidno, tek prosečno.

O privacima beogradskog baleta zna se vrlo malo. Osim Konstantina Kostjukova srpska javnost ne poznaje nikog drugog i to je tužno, obzirom da je naša baletska scena prepuna talentovanih, fenomenalnih igrača koji ostavljaju bez daha. Tužno je i to što se baletu ne pridaje nikakva važnost u medijima, niti na nacionalnoj ili bilo kojoj televiziji, novinama, nigde… Ukoliko ne posećujete pozorište, ne postoji ni jedan način da saznate nešto više o našim fantastičnim prvacima baleta.

Meni omiljene Dalija Imanić i Ana Pavlović su već dugo prvakinje Narodnog pozorišta u Beogradu, a briljiraju u “Žizeli”, “Uspavanoj lepotici”, “Don Kihotu”, “Labudovom jezeru”. Pored njih tu su i već čuvene Duška i Mila Dragičević, žena, odnosno svastika, sada direktora baleta Narodnog pozorišta, Konstantina Kostjukova. Od muških igrača još moram pomenuti Denisa Kasatkina, takođe prvaka Narodnog pozorišta, koji svojim pokretima i skladom balet čini tako savršenim. Naprosto blista u čuvenoj predstavi “Don Kihot” zajedno sa Anom Pavlović.

Kada bih nekome morala preporučiti baletsku predstavu to bi za mene bio zaista težak zadatak, jer bi taj neko u najmanju ruku morao pogledati kompletan repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu, bez da ističem bilo koju predstavu. Ako bih pričala o predstavama koje mi se sviđaju više ili manje, to bi već bila neka racionalnija preporuka. Moj omiljeni balet je “Uspavana lepotica” Petra Iljiča Čajkovskog koju sam gledala nekoliko puta, a koja me uvek nanovo ostavlja bez daha. “Labudovo jezero” je “obavezna lektira” naravno, ali nikako ne bih mogla a da ne preporučim i fenomenalni, dinamični “Don Kihot” ili romantičnu “Damu s kamelijama”. Za one koji bi voleli da pogledaju i nešto malko drugačije od klasičnog baleta definitivno bih mogla preporučiti “Posvećenje proleća” Stravinskog ili noviju predstavu modernog baleta “Doktor Džekil i Mister Hajd” na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Nikada nekoga ko prvi put gleda balet ne bih odvela na “Žizelu” - nikako. Iako čuvena, ova predstava na mene nije ostavila toliko jak utisak i iskreno ne bih išla ponovo da je gledam. Naravno, nikad ne kažem nikad… Mislim da svako ko propušta balet, propušta da mu se desi uživanje u božanskoj igri…