Fudbal, sladoled i elektronski dnevnici…
Pravu vrednost nečega spoznate tek kada ostanete bez njega… nažalost! Ljudi uglavnom izbegavaju da uče na tuđim, već isključivo na svojim greškama, pa je tako i poraz naše fudbalske reprezentacije na svetskom prvenstvu od Argentine od neverovatnih i zapanjujućih 6:0, verovatno nešto na čemu bi trebalo da izvučemo pokuku - ako mene pitaju - da više nikada ne igramo fudbal… Da li je moguće da smo u nekim segmentima društveno korisnih stvari toliko netalentovani ili nezainteresovani da naučimo? Ovo svetsko prvenstvo leta gospodnjeg 2006. je definitivno pokazalo da je još ostalo stvari u kojima smo gori igrači od politike…
Elem, nije sve tako crno… Nekako mi je neprirodno što pričam o sportu (koji inače vrlo slabo pratim), ali nekako mi se sam od sebe nametnuo. Dok fudbalere na stub srama naše zemlje, koji smo mogli da naslutimo, ispraćamo pompezno na crvenom tepihu i bacanje ružinih latica, dotle tamo neki, valjda se to zovu vaterpolisti, igraju za našu zemlju svim srcem i čuj ovo - pobeđuju… Ali, za njih je nažalost rezervisana četvrtina sekunde u trećem dnevniku drugog programa javnog servisa… Pa, zaista, poraz od Argentine u poređenju sa ovim i nije neka sramota.
I nije sad zbog toga što mi imamo odlične košarkaše, vaterpoliste, odbojkaše, strelce i sl., već zato što su nas te navikane i nadobudne kvazi zvezde i sportske veličine od milošte zvani “Plavi” uvek obrukali. Oni prosto, kao da su se pretplatili da nas sramote i da crvenimo kada nam opušteni Argentinci kao maloj deci ubace, ni manje ni više, nego šest komada… mislim na golove…
Uzela sam u obzir činjenicu da se u udobnoj fotelji kod kuće svi prave najpametniji i da o fudbalu znaju više i od samog selektora, ali čak i u tom slučaju, kada potpuno objektivno pogledam sebe i uzmem u obzir da možda i ličim na te koji se prave najpametniji, ne mogu da oprostim i “sažvaćem” poraz od 6 prema 0 (ali obratiti pažnju na NULA, ZERO, ZIP, NIŠTA…). Danas, kada fudbal (i to odlično) igraju i Gana i Togo, i Obala slonovače… što bi moja sestra rekla: “E čak smo i od slonova izgubili”… 
No, dosta sam o fudbalu divanila.
Ja sam zapravo htela da pišem o bilo čemu drugom, samo ne o fudbalu pošto mi to u jeku svetskog prvenstva deluje kao povođenje za nekim trendom i euforijom, ali zaista mi samo nekako izleće iz tastature i ne mogu da kontrolišem… Al sad je zaista dosta! Ili ću da odem da spavam!
Često umem da se svađam sama sa sobom, pogotovu kada pustim misli da lete. Nije baš pametno i dobro prenosti misli na papir ili u bilo koju pisanu formu, jer čim prođe neko vreme, kada to pročitate, učini vam se da nema ama baš nikakav smisao i da je čak glupo ili nezrelo. To mi se redovno dešava. Zato sam uvek izbegavala da pišem dnevnike, da mi se ne bi desilo da jednog dana pročitam nešto što će me zaprepastiti. Al valjda je ova elektronska varijanta koju trenutno upražnjavam i nije tako loša. Na kraju krajeva, bar je u njoj lako kliknuti na delete. U svim drugim, ćete se mnogo više pomučiti prilikom uništavanja tragova vašeg sazrevanja…
Eh, ono što je ultra aktuelno ovih dana je naravno i fakat da je konačno došlo - leto! Čuj došlo! Dovuklo se poput stare mrcine koju je mrzelo da se preterano deranžira. Nije toliko više bilo u pitanju ni to što nam je polovinom juna radilo grejanje, niti to što su kiše lile kao sredinom novembra, već najviše zbog vrlo tužne i depresivne pojave - zaključanih i skorelih od zime frižidera sa sladoledom koje su sladoledžije još krajem aprila iskrcale na ulice nadajući se dolasku toplog proleća. Šmrc… U junu nigde nemate da pazarite ledeno zadovoljstvo… Zaista se činilo da je svetu došao kraj.
Al, leto konačno zakuca na naša vrata i donese afričke vrućine od kojih niti možete da jedete, niti da spavate, niti da normalno i ljudski funkcionišete… Al neka! Ako može da se kupi sladoled i dograbi neka debela hladovina pod hrastom ili javorom - pa zar je potrebno išta više? U tome je poenta i sva čar leta! To što ljudi manje razmišljaju, manje filozofiraju, manje se opterećuju… Sve ono što nas tokom jeseni, zime i proleća muči i tišti, sve se to nekako smandrlja u neki koferčić koji ostavimo kod kuće ako odlepršamo na neko egzotično ili manje egzotično mesto na kome ćemo samo jesti sladoled i hrkati u hladovini…
Vrućina i temperatura od 35 u plusu svakako nije dobra ni pogodna za bilo kakvu vrstu misli, bilo da je ona banalna, trivijalna ili dubokoumna, filozofska. I najveći mislioci, pametnjakovići, geniji, umetnici i probisveti na toj temperaturi posežu za najiskonskijim porivima i potrebama koje nas ne razlikuju od životinja, a to je - rashlađenje! A gde ćete naći bolje od sladoleda? Zar postoji nešto adekvatnije i potrebnije? Onaj ko je smislio ovu besramno fenomenalnu poslasticu, definitivno je nije izmislio u letnjim mesecima. Takva velika dostignuća čovečanstva se događaju samo zimi…
Inače, moja preporuka su voćni, ledeni, sa što manje kalorija, a više kiselog ukusa koji na ekstremnim vrućinama ekstremno rashlađuju! Možemo im zameriti na tendencioznoj nameri da ciljna grupa takvih sladoleda budu najviše žene, ne zbog činjenice da žene više obraćaju pažnju na kalorije, već zato što su iz nekog čudnog (neobjašnjivog) razloga, svi ledeni sladoledi falusnog oblika… Žene, pažljivo ližite i ne propustite da se ovog leta razbijete od sladoleda… 
