Sezonsko čišćenje

Definitivno je došlo proleće i u to više ne bi trebalo da sumnjate. Prvi zraci onog pravog, prolećnog sunca izmame ljude napolje i to je kadkad vrlo interesantan prizor. Generalno volim da posmatram ljude, ali se trudim da oni to ne primete. Svoja razmišljanja filtriram kroz sva čula u pokušaju da steknem pravu sliku o tome gde živim, čemu mogu da se nadam, kako da se postavljam i prilagođavam, kako da prepoznam ljude u ljudima. Puno čudnih likova možete sresti danas na ulicama Beograda i to u najstrožem centru grada. Taj polusvet se sa periferije premestio u “krug dvojke”, pa otud i ne čudi što je Beograd danas teško nazvati metropolom. Beograd volim najviše na svetu, ali organizam u koji se preobratio izgleda nije kompatibilan sa mojim… Žao mi je i tužna sam, pomalo depresivna zbog toga što posvuda oko sebe vidim primitivizam, nekulturu, prizemnost, da ne kažem “dno dna” u ponašanju, ophođenju, postojanju. Nedavno održani sajam automobila koji sam posetila dan pred zatvaranje je samo jedan od primera za ono o čemu sam upravo namerila da pišem.

Šetajući jednog kasnog popodneva gradom, sve vreme mi se po glavi vrzmala jedna jako destruktivna ideja, ali koja je toliko bila inicirana utiskom okoline, da i sada, kada se toga setim, pomislim da je to najbolje moguće rešenje. Kako bi bilo sjajno dići u vazduh ceo Zeleni venac, sa sve kontaminiranom sredinom uzduž i popreko… Isuse Bože, užasa! Relativno često imam priliku da upravo tu prolazim i skoro svaki put se zapitam, da li je moguće da se maltene, na samo par koraka od Knez Mihailove nalazi takav underground života i ovog grada.

Face koje možete videti tamo, apsolutno je nemoguće videti bilo gde drugde. Ja ne znam ni ko su ti ljudi, ni kojoj naciji pripadaju i čak nisu u pitanju tamošnji Romi, već neka čudna, nedefinisana mešavina karpatske neandertalske face i ko zna čega još. I oni vam nešto nude, prodaju… Grozim se pomisli da se čak i slučajno, u prolazu, okrznem o neku stvarčicu koja se tamo može pazariti na masnim kartonskim kutijama, po paprenim cenama. Ne bi me čudilo da se tamo i živi ljudi “valjaju povoljno”, a najtužnije mi je kada vidim patuljastog belog zeku, u prvljavom kavezu, za kog Ciga traži 10 evra i čvrsto garantuje da on ni u najluđem snu neće porasti (inače komšija u mojoj ulici je pre izvesnog vremena na poklon dobio takvog patuljastog zeca koji je narastao do veličine njihovog psa, pa se sada gložu oko prostora u kućici… ).

Žao mi je što me je obično blam da izvadim fotoaparat i slikam te nesvakidašnje prizore, mada je ipak od svakodnevne gužve u tom delu grada, nemoguće nešto uslikati, a da ne govorim o tome da je vrlo rizično otvoriti tašnu, jer možete ostati i bez tašne i svega u njoj (a možda i bez ruke, ko zna…). Dakle, kada bih imala dovoljno (natprirodnih) moći, da nešto pametno učinim za naš lepi Beograd, svakako bih sastavila jednu “listu za čišćenje” na kojoj bi na prvom mestu bio Zeleni venac i sve što se tamo može videti, čuti, osetti i doživeti, a što ozbiljno ugrožava život i razvoj ovog grada.

I sad kao, sredimo “Zelenjak” i sve nam super… Važi… Smešno je i poražavajuće koliko bi to bila minijaturna stvar, nalik najsitnijoj čestici u univerzumu, za neku suštinsku promenu svega onoga što nas danas guši u gradu koji je nekada bio metropola i koji i danas to jeste i treba da bude. Ponekad ga obožavam i to obično onda kada mu se odnekud vraćam i prosto me fascinira njegova jednostavna lepota i miris prohujalog vremena koji se još uvek zadržao na nekim starim zgradama, kućama, parkovima… Nekada je dovoljno pogledati samo na reku i shvatiti koje bogatstvo imamo, a s druge strane vas ošine neka reč koju čujete, ali ne razumete, jer dolazi iz nekog drugog jezika, od ljudi koji su u vaš grad došli iz svog sela, a svoje selo poneli sa sobom, kao neizostavni deo prtljaga. Ko su ovi ljudi? Čiji je ovo grad?

Obrt u sistemu vrednosti koji se desio u našoj zemlji još pre petnaestak godina, kada sam bila sasvim mala i nisam uspevala to da shvatim, danas uzima svoj danak i sve nas koji od svog rođenja živimo u ovom gradu, “čašćava” svakodnevim frustracijama i razočaranjima. Ja ne mogu da budem pešak u Beogradu, osim ako se zadovoljavam maršrutom od Terazija do Kalemegdana. Ja ne mogu nigde da stignem na vreme. Ja se ne osećam slobodno i bezbedno. Manijakalna vožnja koja je postala “imidž” prestonice u svom najgorem smislu, je nešto što me posebno nervira. I ne samo zbog činjenice da “loženje” besnim kolima i bauljanje po gradu u stilu Ivana Gavrilovića (čitaj: mega fensi star s početka 90tih - najveći hit “200 na sat”) smatram potpuno prevaziđenim i smešnim, već i zbog toga što mislim da mi to ugrožava ličnu sigurnost i ograničava kretanje.

A ja sam recimo veliki fan “vespica” koje su mi do te mere slatke da bih baš volela da imam jednu i vozikam se, no mislim da bi u Beogradu kakav je danas, vozači “Vespi” pa i svih ostalih manjih alternatvinih prevoznih sredstava jedva izvukli živu glavu. Šta reći? Vezano za poremećaj sistema vrednosti o kom svi volimo da pričamo, gotovo svuda u svetu, centar grada služi za uživanje i saobraćajne gužve su svedene na minimum, korišćenjem metroa i strogim kaznama za nepropisnu vožnju. Beograd se danas od količine “ovakvih i onakvih” automobila pretvorio u ruglo, ali i vrlo opasnu destinaciju ukoliko ste slabiji, neiskusniji ili pak samo malo finiji vozač.

Jedna smipatično-komična pričica vezana za neuporedive razlike između Beograda i Novog Sada, upravo je vezana za saobraćaj i potvrdiće je gotovo svi koji su imali prilike da budu učesnici saobraćaja u oba grada - kada u Novom Sadu vidite mentola koji se svojim automobilom gura ispred svih, praveći prekršaje, ne obazirući se na druge učesnike, koji preseca, i trudi se da pretiče sve oko sebe, koji na crvenom svetlu obavezno ostavlja gust oblak dima iza sebe, samo mu pogledajte u tablice. Bez ikakve sumnje - uvek će biti beogradske. So, druga stavka na “listi za čišćenje” - beogradski saobraćaj.

Kažu da su Beograđanke lepe žene, neki jako pristrasni da u Evropi i svetu nema lepših. Mogu da se složim da imamo jako lepih devojaka, iako po tom pitanju ne mogu da budem objektivna jer ne pripadam “onoj strani” koja na takav način može ocenjivati žensku lepotu. Ali, ok. Slažem se, ako ni zbog čega drugog, makar iz lokal-patriotskih razloga. Ali ono što me uvek iznenadi i što već godinama ne mogu da shvatim jeste - način na koji se nose sve te mlade žene i devojke i one ne tako mlade, pa i prilično starije. Zašto ćete, šetajući Knezom uspeti da vidite deset ili dvadeset kopija potpuno različitih žena, zašto ćete Beograđanku u sred bela dana videti kako gradom šeta kao da je izašla iz diskoteke “54″ osamdesetih, zašto ćete je videti da ide ulicom i puši, te sva doterana i skocnaka psuje i majku i oca i svu bližu i dalju familiju nekome preko telefona…

Vezano za stavku o kojoj ću tek pisati o devalvaciji svega što se može devalvirati pa i kozmetičkih i korektivnih intervencija, sve češće se na ulicama glavnog grada mogu videti posledice ekspanzije plastične hirurgije u Srbiji, koja je do te mere zastupljena na našim malim ekranima da se preselila i u svakodnevni, običan život i potuno devalvirala. Danas na svakoj drugoj ili trećoj devojci možete videti neku intervenciju, bilo da su to “pačeće” usne (Daisy Duck efekat) ili prebujna poprsja, prenaglašeni liftinzi, zloupotreba botulina, ovoga, onoga… “Silikonska dolina” je nešto čega bi Beograđanke trebalo da se stide…

I ne znam šta bi povodom svega ovoga što sam napisala vezano za lepšu polovinu glavnog grada, trebalo pridodati na “listu za čišćenje”, ali ako ništa drugo to bi bilo jedno kolektivno pročišćenje uma, načina razmišljanja, vrednovanje i postavljanje ciljeva i kriterijuma u životu svake žene koja drži do sebe i koja ima dovoljno “kapaciteta” da dođe do spoznaje nekih, u životu mnogo bitnijih stvari od pazarenja u “Tera Novi” ili “Mangu”, te odlaska kod doktora na seansu, ili celodnevnog “blejanja” po kafićima, fitnes centrima, salonima lepote…

Profil današnjih beogradskih dama je vrlo kompleksan pa mu je stoga potrebno posvetiti mnogo više pažnje. Ne želim da sve ovo zvuči kao da ja pljujem po nečemu ili nekome, jer zaboga i sama pripadam ovom gradu i ne retko upadam upravo u zamke o kojima sam pisala, ali se trudim i borim da ne pokleknem i ne uguram sebe u taj kliše. U Srbiji generalno, a najviše u Beogradu je došlo do jedne nesvakidašnje i potpuno fascinantne pojave, a to je da sve, apsolutno sve mora da obezvredi. Nebitno šta je u pitanju. Da li je uniformisanost naših mozgova kojoj težimo do te mere jaka, da mi prosto ne umemo da budemo različiti i da tu različitost poštujemo, negujemo i vrednujemo onako kako to ona zaslužuje. Osim što je, kada je “došao” u Srbiju obezvredio evro, koji je jedan od najbanalnijih primera, pomenuću i još neke koji spadaju u fenomene. Prosto mi je neverovatno koliko smo uspeli da obezvredimo mnoge modne brendove poput Versaće, Kavali, pa ultra popularnog Luj Vitona, sve do klasika poput Gučija i Armanija.

Jedan od najboljih primera je svakako Kavali, kog su svojevremeno beogradske dame, od pripadnica estradnog establišmenta do sasvim običnih žena, do te mere deplasirale neumerenom konzumacijom, da danas kad se spomene ime čuvenog kreatora podiđe vas jeza. Isti slučaj je i sa markom Versaće, ali verovatno najbolniji i najdrastičniji primer je brend Luj Viton kog su besomučnim nošenjem i promovisanjem totalno srozale estradne zvezde i zvezdice, a kasnije i svi ostali. Pored robnih marki na listi su i sve ostale tvorevine savremenog društva, te gore pomenuta plastična hirurgija. Kad bih mogla definitivno bih na “listu za čišćenje” pridodala jednoumlje kojim smo očigledno još uvek zatrovani, pa se sada, sa politike preselilo u neke druge, podjednako bitne životne momente.

E sad sam baš uozbiljila, zar ne? Stvar zapravo i jeste do te mere ozbiljna, da se o njoj ne može pričati drugačije. Moramo da shvatimo da Beograd nije više ono što je nekad bio, mada ja to vreme znam samo iz priče svojih roditelja. Nažalost. Pokazatelj ruralnih tendencija sve zastupljenijih u našoj okolini, je svakako i nedavno održana velika manifestacija Salon Automobila. Strahota. Nekoliko godina sam imala prilike da “iz prve ruke” vidim i osetim gde je otišla Srbija u poslednje dve decenije i Beograd generalno.

Jedan od najjačih utisaka sa ovog sajma i odličan pokazatelj stanja nacije danas, bio je detalj koji mnogi verovatno nisu ni primetili. Naime, štand čuvene marke vozila “Porše” bio je ograđen tako da posetioci nisu mogli da uđu bez prethodnoh odobrenja u slučaju da su zaista (ali zaista) ozbiljni kupci. Šetajući sajmom nije moglo, a da mi ne upadne u oči kako masa čežnjivim pogledom “balavi” ispred štanda, gledajući ga kao svetsko čudo u zlatnom kavezu, kom se maltene ne usuđuju ni da priđu, a na par koraka dalje na štandu vozila marke “Lada”, taj isti polusvet je pravio žurku. Zvuči smešno i ironično, ali naprosto se nije moglo gledati šta se na tom štandu sve dešavalo. Ljudi su bez pitanja upadali u automobile, pokušavali da zaključane silom otvore, da ih upale, gazili i bacali papiriće i smeće na sve strane… Bila sam blago rečeno šokirana. Zar smo zaista postali takvi da tamo gde možemo i gde nam je dozvoljeno iskazujemo najveće moguće nepoštovanje, a tamo gde nas udare preko nosa i pokažu gde nam je mesto - ne smemo da pisnemo. Da li je to samo psihologija mase generalno, ili je to postala naša lična psihologija? Ne znam, tek ne dopada mi se i stidim se toga, stidim se drugih koji to rade svima nama…

I na kraju, ovo nije kraj… Ima još mnogo stvari koje me iz dana u dan pogađaju, a deo su našeg svakodnevnog života, ali da ne bi ispalo kako je sve crno, pokušaću da neke od njih suptilno provučem kroz neke naredne priče. Beograd jeste moj grad i uvek će to biti, ali ne želim da oni čiji on nije i nikada neće biti, postanu većina. Ne želim da vidim redove ispred javnih pokretnih toaleta, ne želim da mi baba na “Zelenjaku” nudi kineski “Luj Viton” za 20 evra, ne želim da na ulicama viđam andoride, klonove, robote, neću da svako ko dođe u Beograd njega prilagođava sebi umesto da sebe prilagođava njemu. Ne želim mnogo toga, ali želim da ostanem ovde, a da mi ne bude žao i da se uvek radujem kada se od nekud vraćam…