Zrno šećera… ili soli?
E pa super! Marija Šerifović pobedila na Eurosongu i sad svi mi pričamo i pišemo o tome. Čak je i Olja Bećković Mariju udostojila utiska u svojoj čuvenoj emisiji i baš se mislim - ovo mora da je zaista veliki događaj. I jeste! I bila sam srećna! I nisam Marijin fan, ali mi beše drago da negde, bar u nečemu, ponekad ne budemo gubitnici (čast sportistima). Brojni komentari i polemike koje se od juče mogu čitati širom interneta, po forumima i blogovima kako srpskim, tako i iz celog regiona, dovoljno govore o tome da je ova pobeda ipak značajna, ako ne za Evropu, onda za ovu našu malu balkansku prćiju u kojoj gušimo i pljujemo jedni po drugima, a onda to sve ližemo kada dođe do nekih velikih momenata. Neki zapadni komentatori su, čujem, zaprepašćeni kako to da se nekadašnji krvni neprijatelji koji su godinama ratovali, klali se i ubijali, sada “razbacuju” poenima i kao vole se… Bože dragi, mislim se, jesu li oni zaista toliko glupi ili se samo prave, pa im kao nije jasno da je to nekada bio jedan narod, suludi, blesavi, mazohistički koji je oduvek samo želeo da se deli, odvaja, separatiše, cepa i ima nešto “svoje”… Ma znaju oni sve. Znaju i kako i zašto i šta je bilo nekad i šta će biti ubuduće. Suze radosnice na licima ljudi koji su se večeras okupili da dočekaju, sada već nacionalnu zvezdu, pokazuju koliko je ovaj narod željan da mu se desi nešto lepo. Ma šta to bilo…
