Sezonsko čišćenje
Definitivno je došlo proleće i u to više ne bi trebalo da sumnjate. Prvi zraci onog pravog, prolećnog sunca izmame ljude napolje i to je kadkad vrlo interesantan prizor. Generalno volim da posmatram ljude, ali se trudim da oni to ne primete. Svoja razmišljanja filtriram kroz sva čula u pokušaju da steknem pravu sliku o tome gde živim, čemu mogu da se nadam, kako da se postavljam i prilagođavam, kako da prepoznam ljude u ljudima. Puno čudnih likova možete sresti danas na ulicama Beograda i to u najstrožem centru grada. Taj polusvet se sa periferije premestio u “krug dvojke”, pa otud i ne čudi što je Beograd danas teško nazvati metropolom. Beograd volim najviše na svetu, ali organizam u koji se preobratio izgleda nije kompatibilan sa mojim… Žao mi je i tužna sam, pomalo depresivna zbog toga što posvuda oko sebe vidim primitivizam, nekulturu, prizemnost, da ne kažem “dno dna” u ponašanju, ophođenju, postojanju. Nedavno održani sajam automobila koji sam posetila dan pred zatvaranje je samo jedan od primera za ono o čemu sam upravo namerila da pišem.
