Muke sa slobodom
Opet nisam online. Drugim rečima, po ko zna koji put ovog meseca sam ostala bez interneta, a to su pored muka sa slobodom i muke sa poljuljanim dignitetom. Osećam se tako bespomoćno kada sam osuđena na tehničku podršku koja me jedino mogla utešiti rečima: “Evo sad ćemo Vam doneti jednu kofu interneta”… šta god to značilo. Svaka čast momku sa druge strane žice, pozdravljam njegovu opuštenost, ljubaznost i vickastost, i potpuno shvatam da se opasno smorio izigravajući neupućenu sekretaricu, ali činjenica jeste da je za mene 40tak sati provedenih bez interneta, potpuna katastrofa. Da ne duljim dalje, ovo definitivno nije prva i glavna tema priče koju upravo pišem, ustvari razmišljanja u ove sitne sate i kucanja u teksta u editoru. Žurim da zabeležim ovo što mi je trenutno u glavi, kako ga pospanost ne bi razvodnjila i potpuno raspršila do ujutru.
Ljudi upadnu u vrtlog svakodnevice i jednostavno prestanu da se obaziru i razmišljaju o stvarima koje su podjednako bitne kao i podmirivanje osnovnih životnih potreba - spavanja ili jedenja. Te stvari o kojima trenutno razmišljam su mi se ipak učinile važnijim od moje trenutne, abnormalno velike potrebe za snom i odmorom. Sloboda. Da li se osećate slobodno? Da li postoji neki segment života u kom osećate da vam je ta preka ljudska potreba uskraćena? I ne, ovo nije priča o pozorišnoj predstavi Muke sa slobodom iako me je samo donekle inspirisala i iako je njena tema samo jednim delom ono o čemu suštniski želim da pišem. Za ovo razmišljanje moram zahvaliti mojoj najstarijoj sestri Jeleni koja me je, osim što mi je dala fenomenalnu ideju za post na blogu, podstakla da još više o slobodi razmišljam kao o nečemu čega, ni zbog koga ne bih trebalo da se odreknem.
