Ja

Rodila sam se posle Tita. Šteta. Kao najmlađe (i najslađe) dete u porodici Sekulić, treće po redu i to treća devojčica. Priznaćete, nije mi bilo lako. Morala sam da budem tri puta slađa i umiljatija od mojih sestara da bi me neko primetio. Svima je već suknjica i mašnica bilo preko glave. Još ako se uzme u obzir da sam se rodila pre vremena i sa 1,8 kg više ličila na tek rođenog gmizavca nego na slatku, krofnastu bebicu, onda možete da zamislite koliko sam bila poželjna…

Naravno, šalim se. Treće dete, ili bude mezimče ili obrnuto. Ja mogu da kažem da sam bila jako voljena i pažena od strane svojih roditelja. Valjda im me bilo žao… I valjda su se pitali, otkud im ovo gmizavče u porodici… Mada mi je mama često govorila da sam bila slatka - kad me umota u pelene od glave do pete…

No, bilo pa prošlo i to moje rođenje. Bila sam dobro dete koje je imalo svoj svet lutkica i sudovčića, a najviše sam volela da se igram pokućstvom. Sećam se da mi je omiljena bila džezvica u kojoj i danas kuvam sebi prvu jutarnju kafu. Imam mnogo fetiša, džezvica je jedan od njih. Jorganče, dekica, a posebno sam vezana za jastuče koje se vidi na jednoj od “bebećih” slika i koje je takođe i dalje u životu, pored mene… Volim meke i mirišljave stvari finih materijala satena i svile, plišane igračke i jastučiće i ružičastu boju…

Čovek prilično sazri za godinu dana, iako ja mrzim tu reč. Podseća me na to kao kada o nekome pričate da je omatorio i da je “njegovo prošlo”. Naravno, ovo nije taj kontekst, ali opet… U svakom slučaju, ono što želim da kažem jeste da sam za godinu dana koliko ova stranica nije menjana, naučila dosta toga novog. I sada ni ne volim da čitam ono što sam pisala pre deset ili jedanaest meseci. Valjda je to normalno kod ljudi mojih godina. Kada budem imala četrdeset mišljenje i stavove ću verovatno menjati sporo i u malim segmentima. Verovatno ću manje voleti ljude i bežati od njih, a možda ću otkriti neke nove talente kod sebe… Ko zna?

Web dizajnom sam počela da se bavim pre nekoliko godina. Kažem nekoliko, jer zaista i ne znam tačno kada… Znam da je bilo pre manje od šest a više od tri i po… Naćićemo se negde na četiri… Ja se šalim iz razloga što je otkriće onoga što volim i što me fascinira bilo toliko jako da sam i zaboravila kada se to zapravo desilo i šta mu je prethodilo. Kao i mnogi, počela sam sa Photoshopom i sećam se da kada se pojavila verzija 7 od mene nije bilo srećnije osobe. Pssst… i danas koristim sedmicu i samo sedmicu…

Smisao svega nalazi se u malim, naizgled nevažnim stvarima. Ja najviše volim crtam, pišem, pevam, kupam se, mirišem cveće, slikam sićušne stvari da bi ispale velike, volim da učim i gledam stare domaće filmove, čitam poeziju dobrih pesnika, putujem i maštam o tome, pijem kafu sa svojim sestrama, gledam balet, posmatram boje i svetlost dana…

Velike stvari služe samo da bismo maštali o njima i imali nedostižne ciljeve. Kada bi čoveku sve bilo dostupno, život bi bio potpuno monoton i tužan. Kada bi čovek imao sve što poželi, onda mu to što želi i ne bi bilo toliko poželjno. Volim da težim većem i boljem, pogotovu u poslu kojem se bavim ali uvek me nanovo iznenadi koliko mi je malo potrebno da budem srećna. Kada čovek zaboravi da se raduje malim stvarima, prestaje da bude čovek i definitivno zaboravlja da spoznaje sreću.

Postoji više mene i samu sebe doživljavam na više načina. Nekada sam potpuno nezadovoljna samom sobom, a nekada blistam od sreće što sam upravo ja ta - komplikovana i blesava, što znam ono što znam i ono što ne znam i pokušavam to da ispravim, što volim to što volim i što sam pronašla, ono što, nažalost, mnogima ne polazi za rukom - “my self”…

Teško je danas pronaći sebe. Gledam mlade ljude koji lutaju i nemaju put pred sobom, koji se olako prepuštaju učmalosti svakodnevnice, gube svoje vreme i energiju, volju za životom, radeći ono što ne vole, što su im nametnuli roditelji ili okolina. Ja često umem da pričam kako sam počela da se bavim ovim poslom, ali uvek sa naglaskom da su mi se roditelji i porodica u početku podsmevali, čak i kritikovali što toliko vremena provodim za računarom i šta ja to toliko “gledam” i u šta ja toliko “blejim”… Iako sam se osećala neshvaćeno i sputavano, nisam mnogo obraćala pažnju na njihove pridike. Kada sam zaradila prvi novac od nekog sajta koji sam napravila, samo su ćutali. Kada je usledio drugi honorar, treći, počeli su polako, diskretno i nenametljivo da se interesuju. Kako sam zarađivala i radila sve više, situacija se potpuno okrenula. Moji roditelji su mi sada najveća podrška.

Dok je čovek mlad i pun života treba da nauči da spozna sebe i ono što ga čini srećnim. Najlakše je prepustiti se svakodnevnici i ne upustiti se u proučavanje i razumevanje sebe samog. Duboko verujem da svako ima nešto za šta ga je Bog stvorio i čemu bi mogao da se posveti.

Iako će mnogi misliti da sam se uozbiljila čitajući ove redove, mislim da će potpuno biti uvereni da to nije istina jer ova rečenica koju sad pišem ima jedinu funkciju da popuni još malo teksta ispod ove fotografije, pošto mi se čini da fali još koji red. I sutra, kada budem pročitala ovu škrabotinu, moraću da se bavim prepravkom i smišljanjem nekog drugog, lepšeg zaključka svega ovoga što sam nažvrljekala gore. A uopšte nije isključeno i da će me mrzeti, pa da će i ovaj mali pasus dočekati neki novi redizajn i biti precrtan kao nešto što je pisala neka potpuno neozbiljna - ja. It’s only - me.